Dijana Hrkalović protiv KRIK-a

KRIK (mediji), Stevan Dojčinović (Urednik/urednica)

KRIK

Sudija Višeg suda u Beogradu Dragana Stanojković odbacila je tužbu u decembru 2024. godine, navodeći da su novinari postupali sa dužnom pažnjom, da nisu prekršili pretpostavku nevinosti niti Hrkalović povredili čast i ugled. „Sud je imao u vidu da se radi o licu koja je bila državni funkcioner na visokoj funkciji, pa je dužna da pokaže veći stepen tolerancije prema informacijama i kritikama koje se na nju odnose, u odnosu na pojedince čiji rad nije javan niti izložen javnom mnjenju, kao i da pokaže veći stepen tolerancije na zainteresovanost javnosti da bude informisana o njenom delovanju”, navodi se u obrazloženju sudije. Sudija se u presudi osvrnula i na to da su tekstove pisali istraživački novinari. „Treba imati u vidu da je ovde reč o istraživačkom novinarstvu, cilj tekstova nije bio osmišljen da proizvede negativne posledice po tužilju, (…) da su novinari imali legitiman cilj, a pitanje je od javnog interesa“, piše u presudi. Ovu presudu potvrdio je krajem marta Apelacioni sud u Beogradu koji je zaključio da novinari KRIK-a „nisu povredili dužnost novinarske pažnje u izveštavanju i da su predmetne informacije proverili sa dužnom pažnjom“. Hrkalović se nije pojavljivala na suđenjima.

1. Tužbom kojom je pokrenuo postupak tužilac koristi neravnotežu moći, kao što je njegova finansijska prednost, politički/društveni uticaj ili ovlašćenja kao nosioca vlasti, na koji način vrši pritisak na tuženog – aktera koji učestvuje u javnoj debati.

Hrkalović je javno poznata ličnost povezana sa političkim i društvenim krugovima, što predstavlja neravnotežu moći u odnosu na istraživački medij KRIK. Tužilja je bila državni sekretar MUP-a i zauzimala druge visoke pozicije u bezbednosnom aparatu.

2. Argumenti koje je izneo tužilac su delimično ili potpuno neosnovani.

Svi navodi u spornim tekstovima su zasnovani na službenim dokumentima optužnice, što ukazuje da su tvrdnje legitimne i profesionalno prenete, bez osnova za povredu časti i ugleda.

3. Tužba ili pravni lek, odnosno zahtev ili predlog koji je podneo tužilac je nesrazmeran, preteran ili nerazuman.

Zahtev za odštetu u iznosu od 700.000 dinara predstavlja nesrazmeran i preteran pravni lek u odnosu na legitiman rad medija i javni interes.

4. Tužba je podneta protiv (i) pojedinca, odnosno odgovornog urednika medija i/ili novinara a ne (samo) protiv organizacije koje je organizovala spornu aktivnost, odnosno izdavača medija i/ili novinara koji je objavio vest u okviru javne debate.

Tužba je podneta i protiv medija i protiv glavnog i odgovornog urednika.

5. Tužilac, ili lica povezana sa tužiocem, učestvovali su ili i sada učestvuju u zastrašivanju, uznemiravanju ili pretnjama akterima koji učestvuju u javnoj debati.

Tužilja se dovodi u vezu s pretnjama upućenim novinarima.

6. Tužilac nije pre podnošenja tužbe inicirao vansudske mehanizme za rešavanje sporne stvari, ili tužilac, kao nosilac javnog ovlašćenja, nije tuženom uputio upozorenje ili opomenu već je odmah podneo tužbu.

Ne postoje naznake da je tužilac pre pokretanja postupka pokušao da reši spor putem vansudskih mera kao što su zahtevi za ispravku, upozorenja ili druga komunikacija sa tuženim.